ПОЕЗИЈА

СТОНОГА

Да л сте чули за стоногу- пребила је једну ногу. Толику је дигла буку два је пужа кући вуку. Силна јека шумом стоји, стонога се грдна боји: Изгуби ли ногу своју нису онда сто на броју! Како ће је онда звати? Које ће јој име дати? Да л ће бити тад стонога кад јој фали… Read More СТОНОГА

ПОЕЗИЈА

УЗБУНА

Из Африке новост стиже Све што хода, лети, гмиже Од Сахаре до Анголе И Боцване тамо доле Страшна новост узнемири Паника се свуда шири Наста хаос, изби буна Нестала је лаву круна. У тој збрци и гунгули Док банану мајмун гули У Африци у тој суши Бесан лав се нарогуши Па заурла из свег гласа… Read More УЗБУНА

ПОЕЗИЈА

МАЛА САРА

Листала је Сара Странице буквара Добила од баке Књигу за прваке Књига сасвим нова Све слово до слова Уазбучном строју Тридесет на броју Ћирилица лака За ђака првака Написала рука Караџића Вука Љубиша Симић

ПОЕЗИЈА

ОМАМЉЕНА МИСЛИМА

Трептаји суза у твојим очима ми показују, да наш нови живот цури неумитно. Пастелни тонови октобра изазивају ипак надрастајућу радост па замрзнути осмех засија светлије, баш као одсеви муња у распламсалој месечевој мени. Бићемо уграђени у наша сагласја и пратићмео покајнички плаветнило река, које бесциљно вечито теку, усамљене и нечим омамљене. Тужни сонети о неоствареној… Read More ОМАМЉЕНА МИСЛИМА

ПОЕЗИЈА

НИШТА НИЈЕ КАО НЕКАД

Дан свиће без мрвице светлости, капи росе, без игде иког. Пусто је. Јутарњи цвркут птица превише тих, скоро нечујан. Звук ветра унаоколо кружи а гране на дрвећу чврсте, непомичне, као везане. Ни цвеће у башти не мирише, не опија као некад. Превише је трња израсло. Поток тече, али нечујно, обале своје не гледа више оним… Read More НИШТА НИЈЕ КАО НЕКАД

ПОЕЗИЈА

У ПЕСМИ САМ

У песми сам птица ластавица У песми сам божја миљеница У песми сам царска невестица У песми сам нежна љубавница У песми сам страшна осветница У неравном боју победница У песми сам царица Милица У песми сам Косовка девојка У песми сам мајка Југовића Бели Дрим и брза Бистрица У песми сам земља без граница… Read More У ПЕСМИ САМ

ПОЕЗИЈА

САН И ЈАВА

Понекад ми се чини да сан је јава, а јава сан. Невидљивим нитима повезани, у клупко живота умотани, закачили се почетак и крај за будне ноћи и поспане дане. Па никако да сване, никако да сване. И док сам у срцу свог сна располућена, дан губи своје моћи. чежње прате снове у густоме роју. Све… Read More САН И ЈАВА

ПОЕЗИЈА

ОХРИДСКО ЈЕЗЕРО

Изронило сунце из језера плавог И јутарње зраке расипа по хриди Где је некад давно Самуило стао Очаран лепотом тог природног склада Подиго је горе на врх самог брега Бедеме и куле свок престоног града Са најлепшег места језеро да гледа Векови су прошли, још многи ће проћи А Охрид још увек ко бисер се… Read More ОХРИДСКО ЈЕЗЕРО

ПОЕЗИЈА

ТАМО И ОВАМО

Због онога тамо дошли смо овамо. Они што су тамо исто би овамо. Знају они тамо боље је овамо. Јесте лепо тамо лепше но овамо, али нема тамо шта има овамо. Не може се тамо исто што и ‘вамо. Ми би рађе тамо но да смо овамо јер наше је тамо, а туђе овамо. Ови… Read More ТАМО И ОВАМО