ПРОЗА

ПРЕЛА И КОМУШАЊА

Милета су од миља звали Доктор. Још као дечачић је с мајком Стојом сакупљао лековито биље и уз њу доста научио о томе како се оно правилно користи. То умеће било му је од велике користи у немачком логору, где је као заробљеник провео четири ратне године. Знао је док прича о животу у логору… Read More ПРЕЛА И КОМУШАЊА

ПРОЗА

ПРИЧА О ТРИ ХЛЕБА НАСУШНА (Одломак романа „Три хлеба насушна“)

  Постоје поучне приче изникле из народа, а једна од њих је Славици била водиља, принцип, светиња и она гласи овако. Куповао човек из дана у дан три хлеба. Пекару то западе за око. Јер купују људи некад мање, некад више хлеба, већ према потреби. Али тај човек, не. Он увек купи три хлеба. Најзад… Read More ПРИЧА О ТРИ ХЛЕБА НАСУШНА (Одломак романа „Три хлеба насушна“)

ПРОЗА

МИРИС МОЈЕ МАЈКЕ

Излизана калдрма се пушила. Лето је обилато расипало своје чари, а сунце своју моћ. Кад поглед залута ка врху Сахат Куле, на коме се вихорила избледела тробојка, видела се густина ваздуха.Титрао је као изнад пламена. Стара камена кућа, дебелих, бело окречених зидова, покривена сивим каменим плочама, пружала је пријатну хладовину иза затамњених прозора. Улица је… Read More МИРИС МОЈЕ МАЈКЕ

ПРОЗА

ДИВЉАКУША ЈЕ НА СЛОБОДИ

Изгубљени интереси. Изгубила се одмах и нежност. Додирна стварност. Изгубила се људскост па остале ружне грубе речи и вређање. Одједном постадосмо све супротно од онога што јесмо. Речи љубави изврнуле друго лице и све што изрекох вратило ми се као увреда. Луда ли сам Боже, што уопште нудим више себе. Изгледа да је тога више… Read More ДИВЉАКУША ЈЕ НА СЛОБОДИ

ПРОЗА

ТАЧКА КОЈА НИЈЕ УЦРТАНА НА КАРТИ СВЕТА

„Јел´ смем да уђем?” гледао ме и стајао испред врата. Срце ми је полудело у секунди. Нисам га очекивала. Нисам му се ни надала. Нисам веровала да би желео да буде ту. „Уђи.” рекла сам му. „Вратила си сунце у град.” Затварајући врата додирнули смо се врховима прстију. Мали случајан додир од кога звезде трепћу… Read More ТАЧКА КОЈА НИЈЕ УЦРТАНА НА КАРТИ СВЕТА

ПРОЗА

Доба невиности

“ Гдје ћете се сахранити дјецо? ” -Упита нас његова мајка. Син јој хоџину унуку довео, у српско село и кућу. Мислили смо; “Стара, па не зна шта говори. Нама наша љубав била најважнија. А била ми је друга мајка, ја њој најбоља снаха. Вољела сам је, за њом црнину носила. Вољело ме и село,… Read More Доба невиности

ПРОЗА

САМО ЈЕ ЖИВОТ ПРОШАO

„Слажи ме још једном…”, прошапутала је у ветар сопствених чежњи. „Волим те.”, испунио јој је жељу. Закотрљала се нека лопта прошлости по сувом, прашњавом путу којим све ређе пролазе. Дигла се прашина, као да се дижу кулоарске приче из давних дана, док се све знало, о свима. Само тамо, одавно никога више нема. Празан и… Read More САМО ЈЕ ЖИВОТ ПРОШАO

ПРОЗА

МИРИС ДЕТИЊСТВА

Одрастао сам код баке и деке по мајци у једном селу на југу Србије и све лепе успомене из мог детињства везане су за то село, мога деку и моју баку. Волео сам да се играм у великом дворишту, да около јурим са луком и стрелом у руци и борим се против измишљених непријатеља. Највише… Read More МИРИС ДЕТИЊСТВА