ДИВЉАКУША ЈЕ НА СЛОБОДИ

Изгубљени интереси. Изгубила се одмах и нежност. Додирна
стварност. Изгубила се људскост па остале ружне грубе речи и вређање. Одједном постадосмо све супротно од онога што јесмо.
Речи љубави изврнуле друго лице и све што изрекох вратило ми се као
увреда. Луда ли сам Боже, што уопште нудим више себе. Изгледа да
је тога више него свега. Остајем запрепашћена својим данима
које остављам иза себе. Шта се то дешавало са мном? Ко ми се то
десио ако сам се сама себи десила оваква? Или сам се само сама
себи десила? Ухватила се за моје Ја, оно дивље и необуздано које
тера инат и самоме себи, а пронашла себе можда у неком трагу
мога бића. Тако то бива обично.
Дотакла ме…душу ми је дотакла речју невидљиве руке. Ухватила ми дан у замку отварања, а дивљи се цветови семеном заметну где год их бациш. Хвала јој, колико несвесна, негде ипак убеђена сам свесна да ме је погурала да још дрскије узмем оно
по чега сам пошла.
По чега?! Видећемо.

„Ако су вас икада назвали пркосном, непоправљивом, безобразном, лукавом, бунтовном, неукротивом, непослушном,
онда сте на правом трагу. Дивља жена је у близини.”,

послала ми
је одломак „Жене које трче с вуковима”. Остала сам нема пред
оком свог монитора и читала њену поруку, жене која ме не познаје, која ме је случајно пронашла на интернету:

„Не знам колико
година имаш, ипак људи се окрену себи у зрелим годинама. Ја нисам знала шта се са мном догађа, имала сам довољно проблема која су тражила практично решење. Када сам наишла на Клариса
Пинкола Естес, зурила сам у реченице њене књиге Жене које трче
с вуковима, то је за мене било чудо. Одбијала сам да одрастем,
и да бих постала нешто друго што је одавно требало – морала сам
да допустим да из затурених семенки моје душе проклија десерт
фловер.” Љиљана

Признах јој оно што сам признала себи одавно, прихватила и
усвојила, додуше без књиге, али ћу је приграбити једва чекајући.
Мени се десило нешто друго, не књига, десила сам се самој себи.
Када сам признала, рекла ми је: „Види се на твојој фотографији, могу
да замислим начин хода, иако видим само корак.”

Остала сам запрепашћена њеном сликом коју ми је послала, видела сам енергију која је прштала из ње, поглед којим је дрско рушила и миловала све
пред собом, а животу се није поклонила. Баш као и Ја сама.

Истичем ово Ја, јер се борба у свима нама ето, заиста води око нашег и
туђег ја. Некада смо себи важни, најважнији, а некада несвесни
да нисмо себи довољно важни па пуштамо друге да живе наше Ја,
да нам га руше, газе и унизују. Чине ли онда они то, или то чинимо
ми сами себи?! Питам се већ неко време. И знате шта? Брига мене
да ли је моје Ја јаче од свих вас и вашег ја у мени, ако је мени са
њим мир и добро, нема се ту шта рећи. Ако сам незадовољна и
бесна, туђа и лутајућа, знаћу и да моје Ја није добро. Ипак, негде
схватам и откривам из дана у дан шта је оно што умирује мене
у мени, а шта је оно што ме узнемирује и тога се клоним, ево.
Научиш некад да ту Дивљакушу у себи пустиш да живи како јој је
намењено, а не како је неко други наменио.
Измакло ми се ноћас да пошаљем неке мејлове на једну
адресу коју волим као своје Ја. И урадила сам то. Боже, некад мислим да бих на ту адресу могла да пишем томове себе и образлажем необразложиво, а онда се запитам: „Да ли ме чује и разуме?
Ако ме чује зашто ми никада није одговорено?” На крају, заиста
можда је то само моја потреба себи да објасним себе.

И како Љиљана казе, одбраним себе од себе. Могуће. И тамо неко двоје које је споменула кроз стихове које сама читам толико дуго,
ускомешало се у мени ноћас, побунило и покушало се помирити.
Стојим само ја између и посматрам се спутану толико иза себе.
Преломни тренутак ноћи.
Дивљакуша је изашла напоље. Нема више спутавања. Нема више чекања. Нема више образлагања никоме, ничега. Ко не може
са мном, ни не мора, нити треба. Ускладити корак се не мора, али
се душе могу дотаћи, заплесати, острастити и горети заједно. Треба
само бити кораком спреман кренути, срцем се препустити, а очима
отклонити душе баријере које градиш сам у себи.

Када до тога дођеш…ех. Потражи ме. Дивљакуша је нежна и луда, спремна и велика
довољно да воли и мрзи, утешна и острашћена, кораком запленила
животу траг да је сви погледом покушају покорити, нико никада
заиста разумети и имати.

Чудно?
Бојим се да више није ни чудно. Свакоме некада негде семе
дивљег цвета падне на непознато тло. Изникло је. Само ти ниси видео. Само ти ниси видела.
Ја без тебе могу, али без себе – не могу. Запамти то.

Ти без мене нећеш моћи. Недостајаћу ти.

Дивљакуша је на слободи
нежности, страсти, љубави и ветра живота.

из романа ”Маслачак ношен ветром”

Маја Вуковић – Maja Wu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.