Доба невиности

“ Гдје ћете се сахранити дјецо? ” -Упита нас његова мајка.

Син јој хоџину унуку довео, у српско село и кућу.

Мислили смо; “Стара, па не зна шта говори. Нама наша љубав била најважнија.

А била ми је друга мајка, ја њој најбоља снаха.

Вољела сам је, за њом црнину носила.

Вољело ме и село, тако тад било. А мојима он био добар зет, као син.

Све до проклетог рата.

Њему мој брат рече: “ Видјет ћеш ти ко су Муџахедини!”.

Мени његов: “ Боли ме што ми брат са тобом, балинкушом живи!”.

А ми. Ми дјецу изродили, ни српску ни балинску, већ нашу и Божју.

Сад, сад ми пуче оно свекрвино питање пред очима;

“Гдје ћете се сахранити дјецо?”

Не знам мајко.

У хоџинско ме мезарје примити неће јер сам дјецу крстила, славу славила, икону цјеливала.

У српском гробљу нема мјеста за мене, као ни икона коју сам цркви за здравље моје дјеце даривала, није у цркви остала. Кажу, не може балинка нашој цркви икону даривати.

Неће ни у гробље моћи.

Ма недам!

Недам ја вјеру коју у себи носим, ни Бога којег у њедрима кријем! Недам душу ђаволу, нека ми чиста остане!

Спалите ме дјецо моја, молим вас.

Спалите и у земљу проспите. Ту липу засадите, нека расте, цвјета и мирише, на мајкине димије, на свекрвин ормар, то је мени увјек на липу мирисало.

Нека моја липа расте, цвјета, нека мирише на доба невиности.

Нисвета Грабовац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.