МИРИС ДЕТИЊСТВА

Одрастао сам код баке и деке по мајци у једном селу на југу Србије и све лепе успомене из мог детињства везане су за то село, мога деку и моју баку. Волео сам да се играм у великом дворишту, да около јурим са луком и стрелом у руци и борим се против измишљених непријатеља. Највише од свега волео сам да се пентрам и правим љуљашке по џиновском ораху  који је био поред бунара недалеко од куће. Причало се да је то највеће дрво у читавом крају. На неколико метара од земље рачвала су се три дебела, глатка стабла, висока по неколико десетина метара са којих су се спуштале огромне гране до саме земље. Тај орах је био прави горостас и свако се дивио његовој лепоти и величини. Не зна се тачно ко га је и када посадио, али ми је деда причао да је био огроман још 1967. године када су се моји дека и бака са шесторо своје деце ту доселили са Космета. Деда ми је показао место на стаблу ораха где је те године урезао своје и бакино име. Био је то најсрећнији дан у њиховом животу, јер су купили лепу кућу и скрасили се на великом сеоском имању, где су могли безбрижно и сигурно да живе и подижу своју децу.

Године су пролазиле, моји деда и баба подигоше своју децу и тако једно по једно, кад им крила ојачаше, напустише родитељско гнездо. Моја се мама удала за мога тату и две године након тога мој тата је отишао да ради у иностранство и више се никада није вратио.

Сигурна лука за мене и моју маму били су увек мамини родитељи, моји драги дека и бака. Убрзо затим моја мама је морала да оде у град да ради, а ја остах код деде и бабе на селу. Бака је дала све од себе да ми буде као мајка и успела је чак и више од тога да постигне. Била ми је и мајка и бака и друг и учитељ и заштитник и све остало што је једном детету било потребно да има срећно и безбрижно детињство. Сећам се бескрајних лета проведених са баком, одласка четвртком на пијац и црквеним празником на вашар у оближњу варош. Сећам се мириса њених дуња на ормару и мириса ораховог листа који је остављала у стари трокрилни шифоњер против мољаца. А мирис бакиних мекика за доручак који ме је будио сваког јутра, био је мирис безбрижности, нежности, сигурности и безусловне љубави.

Године прохујаше. Моја крила ојачаше и ја кренух у далеки свет да потражим срећу. Одавно већ моје баке нема. У наше село дођоше неки чудни људи и посекоше онај орах да од њега праве скуп намештај за богату господу на Западу. Замириса васиона на ораховину, на моје детињство, на бакине мекике… Навиру сећања, магловита слика седе старице, непознат град, непознати људи. Где сам ја ово? Зар је ово крај најлепше бајке мога живота? Зар је то све? Крај или почетак? Чудесна шума. Живот!

Да, то је живот. Све што јесмо записано је у сећањима. Човек је склон да памти углавном лепе ствари, а њих је највише у детињству за које кажу да је бајка човековог живота. Зато нас сећања из детињство увек прате. Нарочито она лепа која подсећају на мирис бакиних мекика.   

Љубиша Симић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.