МИРИС МОЈЕ МАЈКЕ

Излизана калдрма се пушила. Лето је обилато расипало своје чари, а сунце своју моћ. Кад поглед залута ка врху Сахат Куле, на коме се вихорила избледела тробојка, видела се густина ваздуха.Титрао је као изнад пламена.

Стара камена кућа, дебелих, бело окречених зидова, покривена сивим каменим плочама, пружала је пријатну хладовину иза затамњених прозора.

Улица је опустела. И птице се посакривале у крошњи старог јоргована.

Нешто после два по подне, поворка уморних људи је журно прошла. Људи се враћали из фабрике с’посла и брзо се растурили, нестали, свако својој кући.

Ту и тамо чуо се комшијски радио, који је извештавао о свему и свачему.

Једино што је рушило монотонију овог спарног дана, било је тупо ударање штапом по сноповима сувих гиџа пасуља. Под тешким ударцима, махуне су прскале и ослобађале бела зрна пасуља која су, као бисери потргане огрлице, прскала на све стране. Сва срећа па су се зрнца могла лако сакупити јер је двориште било мало, равно поплочано и беспрекорно чисто.

Свуда около, бело окречени зидови са црном бордуром на дну, чија је линија била равна, као путања стреле. Само је један зид обрастао зеленилом, раскошним бокорима ружа и георгина.  На том истом зиду, који је делио наше, од стричевог дворишта, стајале су бело окречене конзерве-саксије, са богатим преливом прекрасних боја ситнијег цвећа.

У ћошку између летње кухиње и зеленог зида, дремао је стари јоргован. Листови су му суморно висили. Није био у стању да пружи мало хладовине, и сам је горео под жегом летњег дана.

Дан идеалан за тучу пасуља. Мајка, скоро изгубљена у гомили пасуљевих гиџа, стално је брисући зној са чела, мрмљала нешто попут: „Шта му би ове године те толико роди, изгоре ме овај усијани саћ одозгор“.

Једва је подносила врућину. Избледела марама на глави јој није  пружала никакву заштиту.

„Мозак ми узавре, децооо!!! Дођите да берете пасуљ!“, викнула би повремено и ако је знала да јој нема помоћи.

Магица јој је ту и тамо доносила тестију свеже, хладне воде, са „Градине“, уличне чесме која је стално текла, а остале су знале да пресуше током тако врућих лета.

Све је спорије тукла, изнемогла, говорила је себи: „Само још мало, само још ова два-три снопа” …

Затетурала се кад је устала из гомиле празних махуна. Умила своје тамно црвено и од зноја мокро лице хладном водом и призивала децу да изађу из куће, да купе, на све стране распрсла, бисерна зрна драгоценог пасуља.

Магица је изашла, би она, али је исувише мала да би могла помоћи. Она би најрадије ударала мотком по пасуљу али мајка то није дозволила говорећи: „Море, бежи тамо лудо дете, поломићеш и своје и моје наге, него иди тамо с’краја па бери она иза цвећа попрскала зрна!”. Али то није било интересантно радити.

Мајка је све спорије радила али није попуштала. Навече долазе из винограда муж и син, такође уморни и гладни, зато све ово мора бити готово пре него они дођу, а и вечеру мора да спреми.

Сакупи у снопове празне гиџе махуна и премести их у једен ћошак дворишта. Усне јој се развукоше у широк осмех а очи засветлуцаше пуне задовољства. Пред њом се појави море белих бисера.

– “Мало ситан али је млого здрав, а и брзо се вари”, – прошапта задовољна, узе метлу и лопату па поче пунити вреће, канте и корита, а пред њом блесну слика сите и задовољне деце. Најбољи је кад има сувог меса са тавана, па макар и само нека кожурина, тек да лепо замирише, али и без меса пасуљ је најбоља храна. Још кад има и туршије, нека кисела папричица или кисели купус … хмм … обриса суве усне и махну руком испред лица, као да хоће растерати визије које њено лице зачараше зрелом лепотом, задовољством и самопоуздањем.

Пуна тог благостања, Магица се, са шеретским осмехом на лицу, нечујно, на прсте, измигољи и шмугну на улицу где су се деца, спремна за игру, већ окупљала. Живка је већ чекала пред вратима.

Мајка је све спорије али са задовољством радиал без паузе, не приметивши да се и сунце уморило, па се мало склонило иза Крша, тако су звали обронке Милановачке планине, који су као у загрљају обручавали малу варошицу и штитили је од временских непогода.

*  *  *

Жене из махале су једна по једна, излазиле из својих лепо замрачених соба где су одмарале после ручка. Свака са својим ручним радом у рукама,  к’о по обичају , касно после подне или предвече, састану се на улици испред нечијих врата, где су већ чекале гредице којих никад није било довољно, па су многе доносиле своје троножце или јастуке, само томе намењене.

– „Ајде мори Јорданка, доста си за дан‘с тукла, ајде се’ни мало с‘с нас, ево ће снајка Рада да пристави кафу”, – чуо се глас иза капије.

– „Ете, ете, с’г  ћу ја, с’мо још мало!”

Комшиница Стана је већ испричала неки виц те се грохот смеха разли стрмом калдрмом а улица спонтано оживе и постаде лепа и пријатна.

Мало двориште је неком чудном брзином добијало свој првобитни изглед.

Мирис црне кафе, коју је снајка Рада скувала за све њих, миловао је ноздрве и давао снаге да се заврше тешки послови.

На брзину, мајка оплакну мало руке и лице и седе испред врата на своје место, на старом широком јастуку који је чекао на бетонском прагу испред капије.

Угодно се смести на своме јастуку, леђима наслоњена на капију, очигледно уживајући у свежој кафи. Њено опаљено лице је одавало израз задовољства. У мислима је честитала самој себи. Завршила је само за један дан тако велики посао. Сметало јој је само то што није стигла да се окупа јер је цео дан кипела у зноју. Али није могла да одоли примамљивом мирису свеже кафе коју је са апетитом пила.

– „Ајде море”, смејала се комшиница Стана – „Нико неће да те њушка, а док ти човек стигне од лојзе ће се осушиш. Море и он је знојав па сте на истом”.

„Е богме, с’г немам снагу ни да се дигнем, толико с’ м постала“ рече мајка, па намести боље свој јастук и завали се још угодније на њему.

*  *  *

На равнини иза куће званој „Тумбак” играла се Магица са децом „Ораха“. Ораси се поређају у равној линији, први усправан „Баша“ а остали следе лежећи. На одређеној даљини нацрта се дебела линија коју нико не сме прескочити док гађа. Ко погоди првог „Башу“ добије цели ред ораха, а ко погоди средину или крај  добије само онај део десно од погођеног. Магица је била најмања па скоро никада ништа није погодила. Увек би изгубила све орахе. Дечаци, сви старији од ње, радо су се са њом играли, што је њој годило јер није знала да је то због њених крупних ораха, док су они увек имали неке ситне.

Као и увек, опет је изгубила све орахе. Бесна због тога, она са земље украде из реда два ораха па трк у збег.

Оћеш врага! Живка и још два дечака појурише за њом, не дају они орахе које су у поштеној игри добили.

Бежи Магица, стрмоглаво трчи боса по врелој калдрми ал’ ето спаса. У групи жена исред њене капије седела је и њена мајка. Брза као метак, одједном се нађе мајци у загрљај, загњури главу у њена недра спашена од Живке и потернице.

Жене уплашено повикаше. Живка се врати љута а Магица не вади главу и руке из мајчиних недара, стопљена с’мајком, халапљиво је гутала мирис њене знојаве коже и у њему уживала.

– „Ајде сад, добро је!” – рече нека од стрина, што Магицу заболе.

– „Остави жену на миру, утепала се дан’с од работе а ти навалила на њу!”

Магица је ручицама чврсто држала њену кошуљу да је не би одгурнула, па рече:

– „Ох Мама, како слатко миришеш, пусти ме само још мало, молим те”.

Мајка постиђено погледа око себе а таласи смеха се разлише по стрмој калдрми. Весела комшиница Стана, омиљени комендијаш, задиркује гласно:

– „Ајде мори казуј, који то мирис користиш?” – шеретски гледајући на гомилу снопова празних махуна а смех се разливао стрмом улицом.

Магица збуњена, ништа не разуме али осећа мајчину нелагодност.

Полако се одлепи с’ мајчиних недара, њена постиђеност гану детињу душу и ако није баш ништа од свега тога разумела.

Тај мирис никад више није омирисала, али јој баш он милује ноздрве и душу, увек  кад  се врати у згрљај детињству, мајци и родној кући у Ораховцу.

 

Ружа Мијовић Шорић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.