МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ПЕСНИЦИ – МИЛАН МАРКОВИЋ

У неку руку, био је једно време мој учитељ, замена за оца…

Друговали смо неколико година док се није повукао пред сујетама људи који су нас окруживали. То је онај што је написао песму ,,Отаџбина у шареној торби“ – показивали су очима на њега. Био је појава коју ниси могао да не видиш. Мушкарац кога су жене волеле. Повукао се тихо ко што је својевремено и дошао међу нас -кобајаги песнике.

Вратио се својој великој љубави – музици.

И пецању.

Чујем да на Рајни пије добар ризлунг и прави најбољи рибљи роштиљ – кажу они малобројни који га још само понекад виде…

Нису га питали да ли још увек пише песме. Да их пева – то знамо. Мени је оставио песме по којима ћу памтити време проведено с њим.

Једна од њих је и

,,Саргаско море“

Опраштамо се – кућа, шума и река.
Далеко идем, лађа већ чека.
Диже се бура
ветар претећи надима једра.
Мајка ми, место благослова
стави речи у недра.
Поглед јој се забисери, памтим још модре небеске дуге
мирна и достојанствена – моја господарица туге.
Вели ми: ,,Речи сам ти грејала крај срца
да ти увек буду топле и благе
да ти бране веру и гаје наду
и нека ти увек дају снаге.
Чувај их и не троши – скупље су и од сувог злата
са њима ћеш увек наћи себе и у туђини брата.
Језик – то је јегуља жива!
Ко га слуша и прати увек ће пронаћи пута
да се своме Саргасу врати.
А пред крај живота
тамо где тмурна киша Дунав рађа,
чекаће те за повратак ова иста лађа.
На том месту – забоди језик !
Остави речи као путоказе,
нека семену што тамо посеја
покажу твоје стазе.“

Мој пријатељ – песник – Милан Марковић.

Александар Саша Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.