МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ПЕСНИЦИ – МИРОСЛАВ БЕЛОВИЋ

Ушао је у књижару на Теразијама, тешко дишући.

,,Добар дан. Раде ли овде Јасминко и Саша?“

Тако је почело.

Мени је Београд те деведесет треће изгледао као да у њему живи 10 милиона људи. Улице су биле пуне униформи разних боја. У даљини смо чули топове, а у непосредној близини звуке најгрђег турбо фолка из бесних аутомобила које су возили сумњиви ликови обријаних глава. Носили су кратке кожне јакне из којих је обавезно вирио пиштољ. Плато испред књижаре био је пун дилера девиза. Кажу да се у Београду ДНЕВНО на улицама те, непоновило се, деведесет треће обртало неколико милиона немачких марака. Плате су износиле 10 немачких марака (у динарској противвредности) али само у тренутку када легну на рачун. Сваки следећи дан вредела је све мање и мање. Литар бензина је коштао 2,5 марака. Цигарете су биле мисаона именица. Животне намирнице су се куповале на пијаци – за готов новац. Огромна већина тадашњих становника Београда није имала ни за најосновније потребе.

Један од њих био је и Мирослав Беловић.

Рођен у Сарајеву, режију студирао у Београду, Лењинграду и Стратфорду. Професор глуме и позоришне режије на београдском Универзитету, дугогодишњи управник Југословенског драмског позоришта. Име које су глумци изговарали са поштовањем. Ожењен прелепом глумицом, првакињом ЈДП-а Мајом Димитријевић.
Е – тог редитељског генија, неко је послао на Теразије бр.12.
Пошто се представио, сели смо, понудили га кафом коју је одбио. Имали смо вињак али он алкохол није пио.
,,Рекли су ми да вас двојица радите то поштено, да нисте као овај гуликожа у радњи на ћошку. Болестан сам, у апотекама нема лекова који ми требају, а без њих не могу да живим. Морам да их наручим у иностранству а новца немам. Хоћу да продам књиге из своје приватне библиотеке, па ако сте заинтересовани – дођите код мене да погледате.“
Тих ратних година у Србији се скоро па ништа није штампало. Осим Мире Марковић – господарице судбина која је своје дневнике штампала у невероватним тиражима. Дефицитарна литература било је све – од стручне литературе штампане углавном у Хрватској и Словенији, речника ( они су били одлична ,,роба“- људи су масовно напуштали земљу) филозовске литературе,књиге из историје уметности, стручних књига за све факултете до руских класика. Наравно да смо одушевљено прихватили понуду.
Мирослав Беловић и госпођа Маја су живели тик поред цркве св. Марка. Ушли смо у огроман стан, под нама је шкрипао предратни паркет. Кроз огромна бела врата ушли смо у…. Не знам како то да назовем!?…

Огромни салон чији су сви зидови били у полицама са књигама. Од пода до плафона- али оног високог. Какав рај човече – прошло је Јасминку и мени кроз главу… И -каква туга…
Ја сам се попео на мердевине, узимао једну по једну књигу, читао наслове, Јасминко је пописвао и процењивао књиге. Било је ту правог блага. Сваки час господин Беловић би рекао: Извините, немојте узимати ту књигу, јако ми је драга, добио сам је од…
Немојте ни ту – њу заиста не могу да продам.
Тешко се одвајао од књига. И поред свега нас двојица смо били више него задовољни урађеним. Знали смо да имамо гомилу раритета. Да ће, када се прочује, књижара бити пуна. Требало би да буде – и пара.
Поклонио ми је неколико својих књига песама и лирских записа. У једној од њих, на првој страни у посвети писало је : ,,Саши који, ја то знам, у потаји пише песме. На светло с њима! Доста са илегалом!“ Био сам шокиран. Како зна? Никоме то нисам рекао!!?? Пише ли ми на челу или ме је срце издало?

У месецима који следе често смо се виђали. Одлазили смо код њега у стан, сваки пут када смо били у пролазу – да видимо како му је, има ли лекова и новца. Свраћао је и он када би му здравље дозволило. Били су то сусрети које и данас памтим. Садржајни. Тренуци лепоте у ружном времену. Учио ме је да је реч и мелем и куршум. Да лаж води у срамоту. Да је бољи добар цитат него оригинално трабуњање. Говорио ми је да се дружим са другима, али и са собом. Причајући о времену у коме живимо умео је да каже да је мржња заразно лудило, да су се религије претвориле у институције рата, да је ово трагедија која се претворила у фарсу, а фарса претвара човечанство у свеопшту трагедију и да Земљу може једино да отрезни судар са неком другом планетом. Да истину саопштавамо тихо а извикујемо лажи. Да треба увести једанаесту Божију заповест – Читај десет Божијих заповести. За позориште је говорио да је бојиште, судиште и проповедаоница. За Југославију – ,,Моја земља ми беше и мајка и маћеха. Ја остах њен син.“
Волео је да говори стихове. Знао је читаве пасаже из омиљених представа напамет. Волео је Јесењина, Достојевског, Хемингвеја. Памтим како је говорио своје стихове:

,,Мртво лишће шушти,
опомиње жустре ноге
да не газе славодобитно.“

Имао је и своју личну молитву:

,,Оче наш, који све ово гледаш, који кушаш децу своју, заледи смрт у пушкама, топовима, ракетама и бомбама. Истопи ножеве и бајонете. Отрове претвори у измаглицу а бактерије у пчеле. Одбрани своју творевину. Ко зна да ли ћеш други пут бити вољан да створиш нешто тако немогуће лепо и немогуће страшно као што је свет!“

Заувек памтим његове речи.

,,Пасем лепоту.
Нећу да умрем
гладан.“

Мој пријатељ песник, професор и редитељ Мирослав Беловић умро је 2005. у Београду. Тешко болестан… И сит… Лепоте.

Александар Саша Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.