МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ПЕСНИЦИ – САЛАДИН БУРЏOВИЋ

Не знам да ли због тога што што се настанио баш у Офенбах-у, или зато што се уопште на овим географским ширинама невољно нашао јер, није хтео да гледа како нам отимају сунце, каљају месец, убијају душе, руше куће и мостове и уз помоћ домаћих неимара граде невидљиву Ћеле кулу над Србијом – песме су му опоре , необичне и дрске…

Читајући га, не можеш а да не приметиш да је еруптиван, тврдоглав, пркосан, да се  обраћа без увијања, отворено , да туче право у плексус.

Упознао сам га после пада зида – тако је означавао време у коме живимо. Моја пријатељица, која је иначе имала њух да открива егзотичне примере Хоммо Балканикуса на овим просторима, представила ми га је као већ етаблираног песника са гомилом објављених књига.

Свидеће ти се – рекла је.

Он се само насмешио и рекао да није песник него багериста, који је у Немачку стигао пешке. И – илегално. Наша заједничка пријатељица била је у праву. Наши, иако ретки, сусрети били су празник за обојицу. Обавезно се отварала флаша црног вина… Ја сам га пуштао да прича.

Умео сам да слушам.

Ретко је причао о књижевности. О књигама. Сећам се да је само једном жучно бранио Црњанског, покушавајући да докаже да је овај у нашој књижевности потпуно неправедно у сенци Иве Андрића, а једини по њему разлог томе је Андрићева Нобелова награда која је, тврдио је, политичке природе.
Једном приликом причао је о девојци са кокошијим грудима. Други пут о томе да је нама, који смо у раној младости обукли сиве емигрантске хаљине свеједно да ли нас водили у Матхаусен или у Дизниленд – свуда видимо пепео, у првом реду у сјећању на своје породичне куће…

Својој апсолутној љубави на почетку грађанског рата , када су се споразумно разишли, рекао је:

,,У неком другом животу ја ћу бити дрво  а ти ћеш бити птица.“

Рекао – и емигрирао у Немачку. Каже да на Wilhelmsplatz-u у Offenbachu расте једно дрво али и даље се не може тврдити са сигурношћу да је то он. Изјавио је једном приликом да је наш Бог дебео. И наш предсједник такође, али никада до сада, није ни помислио да овај други покушава да имитира првог.  Судбина је била, да га, једном давно на улици предсједник помилује по коси.

,,Тада сам почео нагло да се гојим! И, наравно, постао бесмртан.“

Те године, моја је књига преведена на немачки језик и објављена за немачког издавача… Ја сам се шепурио са плочицом на реверу на којој је писало Аутор Александар Саша Јовановић и име моје издавачке куће. Трудио сам се да изгледам упадљиво, да миришем, и обучем, за тих неколико дана највећег сајма књига на свету, све што Имам у орману. Као неописиво велико срећу сматрао сам то што је сајамски штанд Србије био зачуђујуће велики, скуп и леп, што су кроз њега дефиловали све сами познати аутори из Србије, што се Вида Огњеновић као координатор српског штанда потрудила да будемо као излагачи занимљиви остатку света и да се сваки дан нешто посебно догађа. Из Лондона су позвани Драган Мићановић и Ана  Софреновић да читају текстове наших аутора на енглеском, Сенад и Војкан су свирали. Помислио сам за тренутак  да ћу некако успети да се угурам, украдем који минут, станем пред микрофон и објавим свету своје рођење као песника.
Створила се гужва, моје су тело све више потискивали у ћошак.

Али… Чекајте… А ја? Па зар не изгледам као песник?

Имам и нови шал!!!

Људи…!!!

Однекуд се пред  микрофоном створио он! Право са багера….

И прочитао своју песму:

СУСРЕТ КОЈИ НИЈЕ НИШТА ПРОМЈЕНИО
Судбина је неконтролисана неман!
…јер ко би и слутио да ћу је срести у реду
испред Народне кухиње!
Иако је било очигледно да више не припадамо истим слојевима
није то било толико страшно
(и сам сам младост провео у тим истим редовима)
али јесу биле језиве њене наборане чарапе
и полураспаднуте ципеле
од којих нисам могао одвојити поглед.
Боже мили, шта ти се ово зове ?
Желио сам да ништа не кажемо,
јер све је давно речено.
Уљудно се рукује
изговара три повезане реченице
и закопчава изблијеђелу јакну…
,,Шта ти је то са зубима“- пита, у моје име
неко иза мене… кад бих знао ко је…
Смије се, ма кога је још брига за зубе… Народ почиње да гунђа, траже да и ја станем на зачеље или да идем, она ме повлачи себи и на уво шапуће то неочекивано, просто а стравично питање – Ко си ти ?

Мој пријатељ- песник Саладин Бурџoвић

Александар Саша Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.