МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ПЕСНИЦИ – СРЂАН БАЈИЋ

Упознао сам га у Паризу, ако се не варам 2007. године. Долетео је из Канаде. Срели смо се на некој песничкој светковини, скупу људи који не живе од књижевности и писања, али је то – ПЕСНИК – ваљда начин на који размишљају и живе. Ја сам дошао са објављеном првом књигом песама и мислио (као и сваки почетник ) да је цео свет мој, да ми је под ногама. Да сам рукама додирнуо небо и да не би било ништа страшно да и сад умрем – јер Боже мој – објавио сам књигу, оставио неки траг да ме је било. А онда је изашао он, велик као врата у оним старим становима са почетка 20. века, лица необријаног, са парчетом хартије у рукама и нокаутирао ме својом песмом ,,Емигрант“.

,,Нисам ја никакав песник
био сам возач, разносач пице, упаркиравач туђих кола.
Ја сам тежак који каналише струју
пече је, кува, дрмуса и мучи
тера је да поклекне и испусти душу.
Губим се у пространствима широких поља интернета,
лутам ebay-ом , гуглам туђе знање који су други оставили
крадем мисли, осећаје, посуђујем душу
и то ми смета.
Тражим изгубљену домовину
људе погледа мека
решавам проблеме за које нико не мари,
исправљам криве Дрине
у земљама првих река…“

Никада се после тога више нисмо срели. Видим га на неким прелепим фотографијама из Котора, Бара, прочитам по који његов пост на ФБ… Али га и даље зовем пријатељем и чувам као најлепшу успомену и дар то кратко време проведно с њим.

Мој пријатељ – песник Срђан Бајић.

Александар Саша Јовановић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.