НИШТА НИЈЕ КАО НЕКАД

Дан свиће без мрвице светлости,

капи росе,

без игде иког.

Пусто је.

Јутарњи цвркут птица

превише тих,

скоро нечујан.

Звук ветра унаоколо кружи

а гране на дрвећу

чврсте, непомичне,

као везане.

Ни цвеће у башти не мирише,

не опија као некад.

Превише је трња израсло.

Поток тече,

али нечујно,

обале своје не гледа више

оним заљубљеним оком,

ни камење своје не додирује

него, ето,

тече за себе само.

Планине,

ни оне своје долине не грле,

већ лебде у своме свету.

Бајка од ноћи

и она је сама,

без својих звезда,

без свог месеца.

Чак и ми,

(људи)

дневни пролазници,

ноћне луталице,

цареви туђине,

газимо по прошлости

као да је никада није ни било.

Ни ми нисмо ми,

превише хладни, камени,

сопствени робови,

љубав и осећања

у магли остависмо

и ето –

лутамо душа празних

и питамо се:

Зашто је до свега овога дошло?

 Злата Икановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.