Нова књига Нисвете Грабовац Шабић

 

Давно записано оста:,,Чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи,чаша меда иште чашу жучи , смјешане најлакше се пију“.

Тако нам и самим насловом поручује ауторка ових прича.

Ова је књига својеврсни омаж животу у једној земљи којој,,не знамо ни име,чији су пасош прогласили неважећим,државу непостојећом , а душе болесним јер још увек верују у своје поријекло.“

О животу као о Божијем дару, али и о животу који се , вољом случаја,претвара у изгон , у проклетство.

Проза Нисвете Грабовац Шабић пре свега својим садржајем не дозвољава читаоцу да прекине читање, а у заиста ретким случајевима када радња посустаје на свом интензитетуи особености,Нисвета успешно одржава читаочеву пажњу својим препознатљивим питким стилом и пре свега богатством језика , тако да читалац има потпуно живе слике пред очима , слике пуне боја и мириса.

Ова књига изнад свега је ода свим женама- женама мајкама , супругама, сестрама , теткама.Понајвише – босанским- што је и разумљиво с обзиром на подручје у коме је Нисвета рођенаи у коме је до доласка у Немчку и живела. И ја ову јединствену оду најискреније препоручујем – мушкарцима.

Зато што мушкарци заборављају да женама,како нам ауторка каже, у младости треба човјек,ау старости-мир,па луде ,троше године по свету са неким женама и вјерују да су срећни.

А оне прихватају и носе свој крст и онда када га ми одбацујемо и тражимо неки мањи,лакши крст.

Зато што је ово књига о праштању,о добру и злу.

И о још много чему.

О тешком наслеђу прошлих векова, о људима ,,на чијим су се леђима смењивала годишња доба и чији снови на жито миришу“.

Књига о једној земљи које више нема , породицама које су живеле ,,од мало земље,једне краве и здравих руку“.О кућама са подом од сабијене земље.Кућама које миришу на јабуке.

О димијама у којима се трчи низ калдрму,иде у џамију,у којима се удаје ,шета чаршијом да их свет види,за које се плашљиво држе деца кад у кућу уђе незнанац.

О ранама које не зацељују читав живот и са којима пред Бога излазимо.

Ова књига је опомена да су ,,сан и јава вазда заједно“ и да ,,ниједну несрећу не треба исмејавати“.

Ово је књига о новцу,,који измисли шејтан да нам живот учини још грешнијим“.

О болести ,,од које се не умире ,али се боље живи“.

Ово је књига о тајнама које се не могу заувек скривати.

О страху.

И о оној љубави када груди постају тесне и када ноћи гуше,о љубави која је јача и од страха и од срамоте.

О њеној побуни против традиције,обичаја,против религијских и свих других догми.О једној чудној животној снази коју родитељима уливају деца.

О порукама које остављамо тој деци.

О духовној беди Запада и ,,једном гробу изнајмљеном на одређено време“.

И коначно, књига Нисвете Грабовац Шабић је и књига о људима замагљених очију и памети,књига о рату као највећемљудском бесмислу у једном времену са све мање смисла, у једном, могао бих парафразирати Добрицу Ћосића,туђем веку.

Можда у овој збирци нећете пронаћи све одговоре које сте тражили,али ћете сигурно размишљати после сваке прочитане приче.

И како на самом почетку књиге ауторкакаже:

 

,,Мене је мати вазда тјерала из собе када жене дођу.

Вели:

-Види ти овог мог музевира, две скупља у трепавице па после расипа…

А ја , од малена вољела чути баш оно ,,што у ова четири зида остати мора“.Таква остах читав живот,научена да тајне не одајем , а тешко је ћутати.

Ја све папиру повјерих.

Кажу- онај пије ,хода,чудак,особењак…

Ја сам увјек хтјела чути штаје било прије тога,јер све свој корјен има , да из њега такво изникне.

Умјеће разговора је знати слушати…

Чини ми се да сам ја то умјела.

Па ,ево, расух по овим странама све из својих трепавица,а ви скупите ако умијете разговарати.“

 

Ову књигу која мирише на бајрамску баклаву,тамјан и славске погаче најтоплије вам препоручујем за читање.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.