ОМАМЉЕНА МИСЛИМА

Трептаји суза
у твојим очима
ми показују,
да наш нови живот цури неумитно.
Пастелни тонови октобра
изазивају ипак
надрастајућу радост
па замрзнути осмех
засија светлије,
баш као одсеви муња
у распламсалој месечевој мени.
Бићемо уграђени
у наша сагласја
и пратићмео покајнички
плаветнило река,
које бесциљно
вечито теку, усамљене
и нечим омамљене.
Тужни сонети
о неоствареној љубави,
али и сладострасти великог искушења
буде се славодобно
лаганим петингом.
Опипавају уснулу карму у нама.
Време протиче неумитно
и не може се више ухватити.
Продорна ћутња
раскида чаробне окове
вољом судбине.
Химера,
посрнула од једа и горчине,
шири изнова
лицемерје и срећу
па се громогласни Орфеј
уздиже,
бежећи из амбиса,
будећи се као жар птица
из вечног судбинског пепела.

 

Драгица Матејић Шредер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.