ПРЕЛА И КОМУШАЊА

Милета су од миља звали Доктор. Још као дечачић је с мајком Стојом сакупљао лековито биље и уз њу доста научио о томе како се оно правилно користи. То умеће било му је од велике користи у немачком логору, где је као заробљеник провео четири ратне године. Знао је док прича о животу у логору да помене и то како је мелемима лечио и себе и друге логораше, те му због тога дадоше тај надимак.

Доктор се брзо уклопио у нову средину, а како је умео лепо да прича, био је радо виђен у друштву. Његове приче биле су сликовите, тајанствене, понекад сетне, понекад пуне хумора и, неретко, баш због њих остајало се на верандама до дубоко у ноћ.

– Е, кад се сетим, драги Боже, те лепоте! – присећао би се Миле. Била ти код нас у селу једна цура, Јерина се звала. Лепа као леп сан. Из богате куће, а јединица. Петорица браће а она једино женско у оца, па још лепа. Пазили на њу ко на очи у глави. Мени се допала. Не могу очи да скинем с ње.

– Јесен зарудела, милина божија. Обраше се ку’рузи, а ја једва чекам да почне комушање. Код њих увек весело при комушању. Онако богати, а нису циције. Па има и за појести и за попити, до миле воље. И увек велико прело, пуно ку’руза, пуно људи на комушању. А код нас ти је, брате, обичај да момци окруне шаку-две ку’руза, па бацају на ону девојку која им се свиђа. Седнем ја тако, негде с краја – наспрам ње, али не баш близу. Комушам ја оне ку’рузе, и све гледам у домаћинову цуру. Гледи и она мене, кришом, онако испод трепавица, па све као да чека да се и ја на њу хитнем којим зрном. Ал’ ја, као, не усуђујем се: браћа су ту, матер ту, отац ту, весео, трља руке, посао одмиче, али будно пази на кћер. Интересује и њега, старог лисца, који је од нас бацио око на његову Јерину. Стасала, брате, зрела за брање, види и он, ал’ још увек не зна. А и ја не би’ радо да се одма’ офирам. Окруним ти ја тако једну шаку ку’руза, па све вребам прави тренутак. Дланови ми мокри, срце ми лупа, ’оће да искочи. Кад неко на своју симпатију баци ку’рузе, онда сви гледају у цуру, смеју се, задиркују и њу и момка. Ја тада бацим ку’руз на Јерину, те се и сам огледам око себе, кобајаги тражим погледом тог ђилкана. И други гледају, ал’ никако да улове ко је. Гледа и отац, а ја се правим невешт. Тако пар пута прођо’ добро; кад не лези враже, једног момента њен стари се окрете управо у том часу кад ја баци’ ку’рузе на Јерину. Срећан што ме упецао, и он ти је био мангуп своје врсте, бајаги строго, ал’ са смехом у очима, рече:

– Нисам знао да је куја у ћошету. Излази из мог обора.

Јерина румена у образима, сагла главу па само трепће; момци и девојке се кикоћу, добацују јој свакојаке шале, ја се правим као непријатно ми, а, у ствари, драго ми да је њен стари видео. Да се зна да сам је бегенисо. Па ти ја онда повучем ону нашу ојкачу, а момци и девојке прихвате:

– Ој, дје, ој-дје-вој-ко, дра-га-ј душо моја, слат-кој јање моје…

 

Славица Мастикоса 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.