САМО ЈЕ ЖИВОТ ПРОШАO

„Слажи ме још једном…”, прошапутала је у ветар сопствених чежњи.

„Волим те.”, испунио јој је жељу.

Закотрљала се нека лопта прошлости по сувом, прашњавом путу којим све ређе пролазе. Дигла се прашина, као да се дижу кулоарске приче из давних дана, док се све знало, о свима. Само тамо, одавно никога више нема. Празан и пуст град којим све ређе прође нека тако лепа прича. И кад прође, не примети је нико.

Умрле су одавно оне старе свезналице што су се за сваким углом могле срести. Не шуште више подсукње оног времена у ком су оне додавале и одузимале, понешто, причама суграђана, љубавима и несрећама. Остале су само оронуле куће и старе, дрвене клупе на којима су некад предвечерјима седеле доконе. Ал´глас им се чује однекуд, повремено. Ко га је једном чуо, тај га уме препознати.

Шта је живот, ако нема зачина у њему? Свако своје зачине нађе где му је мило, срцу драго и где нога закачи неки клин који спутава да одеш даље док не узмеш мало. Сви смо ми такви. Неки се само праве фини, неки су то што јесу. И срећа и туга су зачини живота, свима нама. Нико није остао без њих. Посолили су нам живот и наместили да буде таман онолико колико заграбиш кутлачом живота и својих дана, па наспи кол´ко ти воља, ако мислиш да треба. А нико се још није наклонио и рекао: „Не могу, хвала.”

То је у нама. Људи смо. Да нисмо људи, можда бисмо могли бити другачији, а овако, шта да вам кажем? Такви смо, па нема назад. И кроз прашину диже се давна прича. Неко је приметио, неко није ни када је требало.

А сањала је. Непрестано је сањала. Корак један, сан један. У погледу све тајне и жеље, небо цело као букет љубичица. И мириши на тајне. Куд год би пошла, усковитлала би неку тајну за собом, својим кораком утиснула а облак прашине би је брже – боље метлом ветра забашурио, да нико не види.

Није марила.

А и што би?! Живот је да се живи. Тајне су да се помиришу као цвеће, грицну као колачи са рогачом преливени врелом чоколадом. И кад улепиш прсте грицкајући, да сваки чежњивим уснама полижеш са слашћу и заискриш поглед у непознато – познатом правцу.

Шта је живот без ужитка? Шта је живот без осмеха? Шта је живот без љубави?

Није баш много сањао. Више је пленио шармом давнина.
Можда се нешто крило иза осмеха мрака, ко би га знао?! Знало се само оно што је хтео да се зна. Али се знало! Кад би подсукња зашуштала иза угла, знало се и оно што је крио. Мирисао је на чежњу и тајне. Носио је мрак у погледу, а звезде у рукама. Није марио шта оставља за собом. Марио је само за оно што је њему драго, велико и важно. Срећу је брао као огрозде, а уснама дробио као пенушаво небо љубичица.

Нису се срели. Никада намерно. Већ је то неко договорио много пре њих, па су се нашли. Да су се срели некада, можда би прича била другачија. Овако, неко се ваљајући облаке, поиграо да види шта би било да се мирис тајни и мрачни облак помешају.

Било би… Било је…

Не треба се мешати у оно што не разумеш. Зашуштале су подсукње, речи се усковитлале, страсти се измешале, тајне се намирисале мраком, а усне здробиле део чезњи. Крв се затровала крвљу. Неповратно. Удружили се ветар и облак прашине да сакрију кораке које су остављали за собом, али залуд. Нема метле која би почистила срце које се просуло под ноге животу. Није се знало кад је дан, а кад је ноћ. Помешали се животи, снови, жеље, наде, људи, потребе. Измешали се додири и мириси, а небо се замрачило као пред буру.

И беше бура. Окупала град, узнемирила све у њему. Киша се пролила као из ведра, а трагове није спрала. Лепиле се лажи као врела чоколада са рогача, за прсте и срце. Лепили се снови и нада једно уз друго, као и њих двоје, тело уз тело. Мамио је мирис коже да упије живот за вечност. Мрак и тајне, кажу, иду једно уз друго. Ишли су. Небо и снови се лепе и држе за руке. Њих двоје нису. Мрак је мрак. Неистражен и лажан. Не држи га место, не држи га небо, не држи га врелина погледа и мирис неба. Небо је сањалица. Заплакало се над мраком, угасило звезде и сакрило мирисе за вечност…од
њега. Нешто се проломило кроз небо и мрак, севнуло и запалило. Чежњу проклетства, да не престане да гори. Страх и тугу, смех и сузе, лепљиве прсте и пролеће живота да вечно плету нити будућег. Остало је иза шуштања подскуњи неизречено, а ни сакривено. Виде сви. Знају сви.

Банух у град чезњи. Преко прашњавог друма успомена, усковитлала се нека тиха горућа позната ствар. Као са радија мелодија прошлости. Пусто је. Тужно је. Али и лепо је. Мириши ми на нешто давно започето, нешто нежно и дивље. Као да се љубичица и дивљи бадем додирују у сенци облака града. Нешто бих да нађем. Негде нешто морам наћи.

Једном. Тамо, на оном месту, дрвена клупа и неки старац, мраком окупаног погледа и белине неба темену упире мрак у мене, као прст у шарени излог.

Знамо ли се? Или је мрак увек мрак, па ми се само чини познат. Смешим се док корачам даље, несвесна да ни ветар ни облаци не могу очистити кораке за мном. Некуд идем, а још ни сама не знам куда.
Била сам већ овде, док је мирисало на моје. Док су се љубичице налазиле свуда у трави, а маслачци носили тајне.

Засврбеше ме прсти прошлошћу, чежњом, нечим. Снови су остали исти, само је живот прошао.

Чујем шапат кроз невидљиве шуштаве подскуње времена:
„Слажи ме још једном…Волим те…”

Осврћем се за собом зашавши у познат крај. Никога нема. Лишће на дрвећу шапуће. Мора да је то. И камен је сваки још на свом месту. И маслачци ничу крај пута где су некад жутећи се мирисали на срећу. Све је некако остало исто. Шуште тајне, мрачни се погледи шуњају иза леђа, страсти се живе и дишу, лепе се прсти ко зна чији и мешају мириси чежњи.

Све је некако познато.

Диже се прашина, плешући са лишћем успомена. Неко иза капије познате куће седи у дворишту и успоменама полива своје прашњаве дане. Некад се ухвати немо, кришом за срце и спусти поглед у траву. Неко је само прошао крај капије и куће. Погледао, пожелео и застао, а онда тихо напустио град успомена. Ништа се
није променило.

Остала је нека искра мрака и неба да мириши тугом и носталгијом, да насмеши и засузи годинама увек на исти начин. Остала је недоречена и неиспричана прича. Шуште и даље за угловима приче тајни. Смеше се погледи, сањају се недосањани снови.
Само је живот прошао.

одломак из романа „Маслачак ношен ветром“

Маја Ву

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.