Понекад ми се чини
да сан је јава, а јава сан.
Невидљивим нитима повезани,
у клупко живота умотани,
закачили се почетак и крај
за будне ноћи и поспане дане.
Па никако да сване,
никако да сване.
И док сам у срцу свог сна
располућена, дан губи своје моћи.
чежње прате снове у густоме роју.
Све на дохвату руке, а ништа на броју.
Коњи врани већ упрегнути
у црну свилу ноћи,
а ја не знам са које сам стране,
ни како да зауставим коње вране.
Покаткад опет засија ми лице
сјајем звезде падалице.
Тад нека лепота руди, дозрева,
у мукама рађам душе дело,
у повесмо живота, пијана од сазнања,
клешем одговор о коме се сања.
Тад будим се. И будна остајем
од смеха који ври, од песме која се разлива.
Док искра свести с душом се спаја,
мој сан се јавом слива.
Славица Мастикоса