Понекад ми се чини

да сан је јава, а јава сан.

Невидљивим нитима повезани,

у клупко живота умотани,

закачили се почетак и крај

за будне ноћи и поспане дане.

Па никако да сване,

никако да сване.

И док сам у срцу свог сна

располућена, дан губи своје моћи.

чежње прате снове у густоме роју.

Све на дохвату руке, а ништа на броју.

Коњи врани већ упрегнути

у црну свилу ноћи,

а ја не знам са које сам стране,

ни како да зауставим коње вране.

Покаткад опет засија ми лице

сјајем звезде падалице.

Тад нека лепота руди, дозрева,

у мукама рађам душе дело,

у повесмо живота, пијана од сазнања,

клешем одговор о коме се сања.

Тад будим се. И будна остајем

од смеха који ври, од песме која се разлива.

Док искра свести с душом се спаја,

мој сан се јавом слива.

 

Славица Мастикоса