ТАЧКА КОЈА НИЈЕ УЦРТАНА НА КАРТИ СВЕТА

„Јел´ смем да уђем?” гледао ме и стајао испред врата. Срце ми је полудело у секунди. Нисам га очекивала. Нисам му се ни надала. Нисам веровала да би желео да буде ту.
„Уђи.” рекла сам му.
„Вратила си сунце у град.”
Затварајући врата додирнули смо се врховима прстију. Мали
случајан додир од кога звезде трепћу на небу. Наслонила сам
се на довратак да ми ноге не откажу гледајући га и не знајући
шта да му кажем. Да сам могла да га гледам тако до краја
живота, гледала бих га. Привукао ме у свој загрљај и стегао. Срце
уз срце. Лудачки, ненормално, као да је свет стао. Све је стало.
Знала сам. Била сам тамо где припадам оног тренутка када је
потражио моје усне гладно држећи ме толико јако да нисам знала
да ли стојим сама или захваљујући њему.
„Болестан сам…” рекао је тихо. Видела сам да јесте, али и тако
болестан био је све оно што сам желела.
„Хајде, дођи.” Оног момента када сам села привукао ме у
загрљај и сав мир који ми је био потребан био је ту. У њему. У том
загрљају. Једина тачка на мапи света која нигде није уцртана, а
која је била моје омиљено место. Његов загрљај. Знала сам то.
Открила сам то на тежи начин, изгубивши саму себе, али сам знала.

Гледао ме и љубио.
„Врхом језика сам додирнула врх његовог језика….јел´ тако
било?!”, почео је да ме зеза. Било ми је смешно. После толико вре-
мена сам имала потребу да се смејем. Нисам му ништа могла
рећи. Шта да објашњавам да Саша није нико кога бих одабрала,
да би могао бити, али да ја не желим. Свиђала сам се том човеку,
желео ме је, али је био само један каменчић на путу мог бежања.
Јесте. Пољубила сам га, њему у инат, себи у инат, јебеном животу
у инат, да видим могу ли да осетим нешто слично као када ме он
љуби. Нисам. Наравно да нисам осетила. Ни секунде. Знала сам и
сама да нећу.

Насмејали смо се. Љубила сам га и љубила и уживала у његовим додирима, уснама, рукама, загрљају који бих обукла на
себе колико је био топао, мој, мирисан, нежан, снажан и оно што
ми је једино требало. Он ми је требао. Волела сам га. Једино њега.
Ваљда одувек.
„Ти кад љубиш, баш љубиш…”, опет је употребио моје речи. Знала
сам да су му засметале, знала сам то, али ме он навео на то, он
ме натерао да бежим од њега и повредио превише да покушам да
урадим било шта да видим могу ли без њега. Нисам могла, знала
сам то. Љубила сам га и грлила, увукла му се у руке и знала да он
тек треба да сазна да ја не могу без њега. Нисам му могла
рећи. Нисам му могла рећи у том тренутку колико сам била сама,
ужасно сама, луда, изгубљена, колико сам лутала, бесна, тужна,
разбијена, колико ми је било свеједно где ћу се затећи, како, хоћу
ли се уопште и затећи. Нисам му то могла објаснити речима, мораће
то да види сам. Да схвати сам.
„И нисам хтео да пошаљем паре из ни једног другог разлога,
осим да ти помогнем. Бојао сам се да немаш да платиш смештај,
за храну, да немаш да се вратиш кући. Кад већ морам да ти објашњавам све…” говорио ми је и држао ме,грлио и гледао.
„Није тако звучало…” рекла сам и мазила га по лицу, уснама

прелазила преко његових и врхом језика миловала његов језик. То
је био тај осећај који сам тражила. Један и једини. Тај од кога престаје планета да се окреће, од кога се топим као стакло под ватром, од кога у мени трепери сваки део, све моје је било његово.
То сам тражила. Целог свог живота сам само то тражила. Знала сам
то. Пољубио ме у угао усана. Сетила сам се како сам то причала
Саши тамо, насмејала сам се. Насмејао се.
„Ћути. Тишина.”, рекао је и стегао ме, узео у крило. Његове
руке, мирис, додир, као да су у мени покренуле сам живот. Нисам
осећала ништа без њега. Била сам празна. Упалио је сваку светиљку живота у мени. Била сам свесна тога. Као и да без тога даље
нема. За мене не. Није био свестан колико га волим, колико сам
његова.
Удисала сам сваки откуцај срца на његовом врату, упијала
уснама сваки милиметар коже и ћутала. Нисам имала потребу да
му објашњавам, ништа. Знао је. Осећала сам да је знао. Осећала сам да нама не треба објашњења, речи. Никад и нису. Када бисмо
се угледали, додирнули, знали смо све. Било је толико једноставно,
само наше.
„Хоћеш да идемо на једно лепо место, ти и ја?”, питао ме.
„Које?”
„Једно…није битно које.
„Хоћу. Ићи ћемо.” Горела сам. Срце, тело, ум, прсти, усне, цео
живот ми се запалио пламеном који је само он могао да покрене.
Знала сам да би узалуд било бежати било где, отићи било где, про-
бати било шта. Знала сам од почетка, а тог тренутка сам потврдила
сваки свој осећај у себи.

„Једино сам са њим причао о теби, замисли…” рекао ми је тихо,
гледајући ме док сам му седела у крилу и уљуљкивала се у његов
загрљај.
„Знам, али и то је добро, лепо, зар не? Треба да разговарате.
Треба…”, хтела сам рећи још нешто, али сам прећутала. Није било важно да се изговори у том тренутку,нисам смела то да кажем да не
покварим нешто самој себи, желела сам да живим тај тренутак као
да сутра неће сванути.
„Верујем ти.” рекао је тихо гледајући ме у очи. Загрлила га
је. Додирнуо ми је срце тим речима, као да га је узео рукама и
сакрио. Веровала сам и ја њему. Волела бих да и онај један део
који ме болео и који ми је ћутао може да му верује, али сам знала
да не смем због себе ништа да кажем. Веровала сам му више
него икоме икада. Знала сам то. Додирнуо ми је душу уснама
и речима, загрљајем. Није био свестан да ми је вратио нешто што
сам изгубила оног тренутка када сам отишла. Време је да постане
свестан. Време је да му кажем, да му не ускраћујем те делове
себе који га толико дивно виде, воле, чувају. Време је да престану
бежања и свађе, време је да чувамо једно друго загрљајем, додиром, уснама, срцем. Време је да он мене чува.

Нисам му рекла колико сам у загрљају била мирна, сигурна,
колико се ту једино ничега нисам бојала. Са њим нисам мислила ни
на шта, осећала сам се сигурно, мирно, срећно. Одувек ми је пружао тај осећај да постоји неко на овом свету коме могу да се
сакријем у наручје и зажмурим удишући импулс живота са његовог
врата, усана, а да се не бојим ничега, да знам да ме он чува.
Само он. Поглед и загрљај док се спрема да оде. Смех ми је у
грлу само што га гледам. Срце ми туче као да ће да пукне сваки
„Дођи овамо…”, говори ми и пружа руку.

„Дођи ти овамо…”, говорим му, али прилазим у загрљај, па
само то и желим, само то сам и желела, да будем у том загрљају.
Ништа друго.
„Остало ми је пара таман за карту, синоћ је требало да
одем…” смејем се док му говорим. Заиста јесте тако.
„Молим? Не блесави се…” грли ме јако. Нећу да га мучим а
ни себе, донела сам ја одлуку вече пре, можда и оног дана када
сам се вратила.
„Нигде. Немам више где да одем. Имам само ово овде,
тебе.”, била сам искрена. Није био свестан свега, огољена до краја
пред њим. Љубио ме и ћутао.
„Боса стојиш. Иди тамо!” смејао се и кренуо вративши се да ме
пољуби још једном и стегне у загрљај.
„Тај Саша те баш није остављао на миру, а?” морао је да подвуче још нешто, било ми је симпатично што је љубоморан на некога ко уопште није битан.
„Па није да, рекао је да ће доћи овамо.” Смејала сам се. Заиста је рекао. Заиста сам се свидела том човеку. Заиста је рекао да
неће одустати тек тако.

„Па нека дође…ми ћемо га лепо дочекати, зар не?” Гледала
сам га.
„Ко то ми?”
„Ти и ја, одвешћемо га на пиће. Ми смо фини људи. Нека дође.”,
смејао се. Ушушкала сам се у његов загрљај и украла му пољубац. Није ме било брига за ништа осим за пољупце, њега, загрљаје.

Послала сам му касније поруку. „Фалио си ми. Јако.”
И јесте. Фалио ми је лудачки, толико да сам била лоше, није ни
светан колико лоше.
„Лепо те је додирнути врхом језика…и ти си мени фалила.”
Смејала сам се. Помислила сам: „Боже, па ти ниси свестан колико ја тебе волим, можеш до краја живота да ме зезаш ако хоћеш,
али сам си то тражио…”
Одговорила сам му: „Волим само када ме ТИ додирујеш врхом језика, ти си моја љубав.”

Одговорио је: „Волим те.”
Знала сам то. Знао је и он. Знао је цео свет. И да сутра света
нестане, не жалим.
„Лепо је што си ту, лепо је видети осмех на твом лицу…” Он је
био тај осмех. Он је био све то што је тражио у мени. Он је тај који
је то будио, чинио, од кога је зависило како сам, где сам, са ким
сам, срећна, несрећна, насмејана или уплакана…
„Хоћу да спаваш ноћас, бринуо сам за тебе јако…љубим те.”
Спаваћу.

 

из романа ”Маслачак ношен ветром”

Маја Вуковић – Maja Wu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.