“ Гдје ћете се сахранити дјецо? ” -Упита нас његова мајка.
Син јој хоџину унуку довео, у српско село и кућу.
Мислили смо; “Стара, па не зна шта говори. Нама наша љубав била најважнија.
А била ми је друга мајка, ја њој најбоља снаха.
Вољела сам је, за њом црнину носила.
Вољело ме и село, тако тад било. А мојима он био добар зет, као син.
Све до проклетог рата.
Њему мој брат рече: “ Видјет ћеш ти ко су Муџахедини!”.
Мени његов: “ Боли ме што ми брат са тобом, балинкушом живи!”.
А ми. Ми дјецу изродили, ни српску ни балинску, већ нашу и Божју.
Сад, сад ми пуче оно свекрвино питање пред очима;
“Гдје ћете се сахранити дјецо?”
Не знам мајко.
У хоџинско ме мезарје примити неће јер сам дјецу крстила, славу славила, икону цјеливала.
У српском гробљу нема мјеста за мене, као ни икона коју сам цркви за здравље моје дјеце даривала, није у цркви остала. Кажу, не може балинка нашој цркви икону даривати.
Неће ни у гробље моћи.
Ма недам!
Недам ја вјеру коју у себи носим, ни Бога којег у њедрима кријем! Недам душу ђаволу, нека ми чиста остане!
Спалите ме дјецо моја, молим вас.
Спалите и у земљу проспите. Ту липу засадите, нека расте, цвјета и мирише, на мајкине димије, на свекрвин ормар, то је мени увјек на липу мирисало.
Нека моја липа расте, цвјета, нека мирише на доба невиности.