Корила је овца козу

што не воли коза прозу.

„Ти си козо немогућа –

јарића ти пуна кућа,

а ти брстиш лишће с грана.

Имаш, сестро, много мана.

Нити пишеш, нити читаш,

како јарад да васпиташ?

Види мене: пишем прозу,

брстим само добру лозу,

јагњад су ми сва прваци

најбољи у школи ђаци!

Вуна ми је мека, бела,

чиним само добра дела,

ја све радим по шаблону,

понашам се по бон – тону,

а ти вречиш целог дана

ил у друштву или сама.

Треба сама да се сетиш,

па да се и опаметиш!“

Козица се само смешка:

„Будала си, овцо, тешка!

Ти паметна, а ја глупа,

ја јефтина, а ти скупа!

То разлика није нека –

кланица нас иста чека.“

Аутор: Љубиша Симић