Корила је овца козу
што не воли коза прозу.
„Ти си козо немогућа –
јарића ти пуна кућа,
а ти брстиш лишће с грана.
Имаш, сестро, много мана.
Нити пишеш, нити читаш,
како јарад да васпиташ?
Види мене: пишем прозу,
брстим само добру лозу,
јагњад су ми сва прваци
најбољи у школи ђаци!
Вуна ми је мека, бела,
чиним само добра дела,
ја све радим по шаблону,
понашам се по бон – тону,
а ти вречиш целог дана
ил у друштву или сама.
Треба сама да се сетиш,
па да се и опаметиш!“
Козица се само смешка:
„Будала си, овцо, тешка!
Ти паметна, а ја глупа,
ја јефтина, а ти скупа!
То разлика није нека –
кланица нас иста чека.“
Аутор: Љубиша Симић